Jovan Deretic
Jovan Deretić, samozvani profesor i direktor nepostojećeg Srbološkog instituta u Vašingtonu koji devedesetih nije silazio sa programa tadašnje RTV Palma.
Deretić predstavlja sramotu savremene srpske istorije, inače je samozvani profesor i doktor istorijskih nauka (u stvarnom životu metalostrugar!), reformator gramatike zaslužan za utiranje palatalizacije u srpskom jeziku (tvorac mrskog prideva "srBski") i među iole obrazovanom omladinom poznat je kao totalni šarlatan. Sve bi ovo bilo nebitno da dotična spodoba ne održava "naučne" skupove i predavanja širom Srbije na kojima neobrazovanoj raji potura priču o Srbima kao nebeskom narodu od kojeg su nastale nacije kao što su Grci, Egipćani, Rimljani...
Na sebe je skrenuo pažnju knjigom Zabranjena istorija u kojoj nas prosvećuje saznanjem da ova istorija koju mi učimo (doduše, treba istoriji prilaziti sa velikim rezervama) ustvari i nije prava istorija nego zavera stranih službi da se utre sveti srpski narod! Njegove knjige i predavanja su puna nebuloza i navodno autentičnih mapa koje je verovatno Deretić sam crtao.
Inače, tokom emitovanja serije njegovih razgovora sa nekadašnjim vlasnikom RTV Palma, Deretić je u više navrata izazivao na dvoboj sve srpske arheologe, akademiju nauka, Arheološki institut, i Filozofski fakultet uz to, koji su po njemu uzurpirali nauku u Srbiji te zbog toga ne može da dođe do izražaja upravo on i njegov nepostojeći Srbološki institut u Vašingtonu! Sve u svemu čini se da je Deretić ljubitelj lika i dela Monti Pajtona pa je hteo da se i on malo našali sa srpskom istorijom i prikaže nam njenu smešnu stranu. Na veliku žalost, činjenica je da veliki broj pretežno slabo edukovanog dela stanovništva shvata ozbiljno maštarije i blago rečeno lupetanja, koja iznosi prilično medijski zastupljen pseudo-istoričar Jovan Deretić.
U zaista brojnom korpusu njegovih pseudonaučnih knjiga, od kojih neke nose krajnje apsurdne, ali za neke spektakularne nazive poput: Antička Srbija, Zapadna Srbija i slično, on iznosi neverovatne i besmislene priče o zaboravljenoj, tj. zabranjenoj istoriji Srba".
Nije potrebno komentarisati bujnu maštu ovog autora i njegove lične fikcije o Srbima, kao jednom od najstarijih pa i izabranom narodu.
Dijapazon gluposti i podataka bez i jednog relevantnog argumenta koje se tiču ovih SF maštarija, najbolje je opovrgao i analizirao istoričar dr Radivoje Radić, u svojoj fantastičnoj knjizi koja se bavi problemom pseudonaučnih dela napisanih od strane autora kao što su Deretić i bulumenta.
On u svom delu koje nosi fenomenalan i krajnje ironičan naslov: Srbi pre Adama i posle njega, daje kratku sintezu pseudonaučnog koncepta koji zagovara Srbe kao narod najstariji, ali i sa argumentima opovrgava iznesene kvazi istorijske tvrdnje pominjanih autora. Nema potrebe detaljnije analizirati i komentarisati Deretićeve gluposti, pošto je svakoj osobi sa prosečnom intiligencijom i najosnovnijim stepenom obrazovanja jasno da se radi o potpunim budalaštinama.
Deretić u svojim teorijama često ističe svetsku zaveru protiv Srba predvođenu Vatikanom, što u potpunosti odgovara već ustaljenom šablonu, kojima se koriste autori poput njega. U svakom slučaju analiza Deretićevih dela ne zavređuje pažnju sa aspekta istorijskih nauka, ali svakako je veoma bitna u sociološkim, pa i psihološkim analizama. Deretić u tom smislu predstavlja reprezentativan primer nacionalističkog pseudoistoričara, čija je delo posebno dobilo na značaju u nacionalističkim krugovima devedesetih godina dvadesetog veka.
Inače, autori kao što je Deretić veoma često u svojim radovima lažiraju i netačno prenose određene podatke, ali i na neadekvatan način citiraju pojedine kompetentne autore, vadeći pri tome iz konteksta pojedine rečenice, koje zatim modifikuju na način koji njima odgovara. Jasno je da su Deretić, Pjanovićka, Dragoljub Antić i mnogi drugi, u potpunosti operisani od osnovnih postulata epistemologije i da krše apsolutno sva pravila kritičkog metodološkog istraživanja. Još jedna karakteristika koja je svojstvena za ove autore, je tendencija da sebe predstavljaju kao renomirane stručnjake, doktore istorijskih nauka, članove prestižnih svetskih akademija, pri čemu najviše vole da naglašavaju kako ih uvažavaju u Rusiji. Naravno, istina je u potpunosti suprotna...
Nijedan naučni državni institut, nijedan univerzitet, akademija nauka, niti bilo koja naučna ustanova ni u Rusiji, ni kod nas, ni u bilo kojoj drugoj zemlji, njihov rad ne uzima za ozbiljno, već ga samo ismeva kao apsurdan i smatra ga običnim lupetanjem.
Ukoliko se nekim čudom uopšte njihova imena ili knjige pominju na određenim univerzitetima, to je isključivo i jedino u kontekstu različitih kurseva i predmeta koji se odnose na izučavanje specifičnosti pseudoistorije i pseudonauke. Njihov rad prolazi samo na pojedinim samoproklamovanim institutima, kojima je jedina veza sa naukom i istraživanjima njihovo ime i ništa drugo osim toga. Broj takvih nazovi instituta neprekidno varira i jedino u takvim institucijama se Deretićev rad uzima kao ozbiljan, dok se na svim drugim naučnim institutima smatra čistom budalaštinom.
Jovan Deretić: Svesni pseudoistoričar ili jednostavno dokoni penzioner kome treba pažnja!!!
Na veliku žalost, činjenica je da veliki broj građana sa slabom dozom kriticizma shvata ozbiljno maštarije i blago rečeno lupetanja, koja iznosi prilično medijski zastupljen pseudo-istoričar Jovan Deretić.
U zaista brojnom opusu njegovih pseudonaučnih knjiga, od kojih neke nose krajnje apsurdne, ali za neke spektakularne nazive poput: Antička Srbija, Zapadna Srbija i slično, on iznosi neverovatne i besmislene „priče o zaboravljenoj, tj. zabranjenoj istoriji Srba“. Nije potrebno komentarisati bujnu maštu ovog autora i njegove lične fikcije o Srbima, kao jednom od najstarijih pa i „izabranom“ narodu. Brojne gluposti i navode bez i jednog čvrstog dokaza koje se tiču ovih sf maštarija, najbolje je opovrgao i analizirao istoricar dr Radivoje Radić, u svojoj fantastičnoj knjizi koja se bavi problemom pseudonaučnih dela napisanih od strane autora kao što su Deretić, Olga Pjanović i drugi. On u svom delu koje nosi fenomenalan i krajnje ironičan naslov: „Srbi pre Adama i posle njega“, daje kratak pregled pseudonaučnog koncepta koji zagovara Srbe kao narod najstariji, ali i sa argumentima opovrgava iznesene kvazi istorijske tvrdnje pominjanih autora. Nema potrebe detaljnije analizirati i komentarisati Deretićeve gluposti, pošto je svakoj osobi sa prosečnom intiligencijom i najosnovnijim stepenom obrazovanja jasno da se radi o potpunim budalaštinama.
Deretić u svojim teorijama često ističe svetsku zaveru protiv Srba predvođenu Vatikanom, što u potpunosti odgovara već ustaljenom šablonu, kojima se koriste autori poput njega. U svakom slučaju analiza Deretićevih dela ne zavređuje pažnju sa aspekta istorijskih nauka, ali svakako je veoma bitna u sociološkim, pa i psihološkim analizama. Deretić u tom smislu predstavlja najbolji primer nacionalističkog pseudoistoričara, čija je delo posebno dobilo na značaju u nacionalističkim krugovima devedesetih godina dvadesetog veka. Inače, autori kao što je Deretić veoma često u svojim radovima lažiraju i netačno prenose određene podatke, ali i na pogrešan način citiraju pojedine kompetentne autore, vadeći pri tome iz konteksta pojedine rečenice, koje zatimprilagođavaju na način koji njima odgovara. Jasno je da su Deretić, Pjanovićka, Dragoljub Antić i mnogi drugi, u potpunosti operisani od osnovnih postulata epistemologije i da krše apsolutno sva pravila kritičkog metodološkog istraživanja.
Još jedna karakteristika koja je svojstvena za ove autore, je težnja da sebe predstavljaju kao najveće stručnjake, doktore istorijskih nauka, članove prestižnih svetskih akademija, pri čemu najviše vole da naglašavaju kako ih uvažavaju u Rusiji. Naravno, istina je u potpunosti suprotna. Ni jedan naučni državni institut, ni jedan univerzitet, akademija nauka, niti bilo koja naučna ustanova ni u Rusiji, ni kod nas, ni u bilo kojoj drugoj zemlji, njihov rad ne uzima za ozbiljno, već ga samo ismeva kao apsurdan i smatra ga običnim lupetanjem. Ukoliko se nekim čudom uopšte njihova imena ili knjige pominju na određenim Univerzitetima, to je isključivo i jedino u sklopu različitih kurseva i predmeta koji se odnose na izučavanje fenomena pseudoistorije i pseudonauke. Njihov rad prolazi samo na pojedinim samoproklamovanim institutima, kojima je jedina veza sa naukom i istraživanjima njihovo ime i ništa drugo osim toga.
Broj takvih nazovi instituta neprekidno varira i jedino u takvim institucijama se Deretićev rad uzima kao ozbiljan, dok se na svim drugim naučnim institutima smatra čistom fikcijom. Fenomen nacionalističke pseudistorije bi se mogao posmatrati u kontekstu krize identiteta i izraženim kompleksima kod pojedinaca, koji stvaraju sopstvenu fiktivnu istoriju o sopstvenom narodu kao najpametnijem, najstarijem i najboljem.
Ovakav šablon nije osobena karakteristika samo kod nas već se primenjuje i kod drugih naroda, pre svega na Balkanu, pri čemu bi se prvenstveno mogli pomenuti brojni albanski autori. Srećom, kod nas pseudoistoričari nisu, niti će ikada prodrti u državne institucije, kao što se to desilo u Albaniji, tokom vladavine totalitarnog režima Envera Hodže u drugoj polovini XX veka. Takođe pojedini autori poput Deretića postoje i u Bugarskoj, BIH, Makedoniji i Hrvatskoj, samo što prirodno i logično svako od njih ističe da je njegov narod najbolji i najstariji.
Prema tome rad autora poput Deretića se nimalo ne razlikuje i u opštim okvirima ima paralelu u radu albanskih i pseudoistoričara iz drugih zemalja. Koncept je na taj način u osnovi isti, samo se u zavisnosti od nacionalne pripadnosti autora smenjuje ime naroda. Međutim, kod nas je u poslednje dve decenije prisutna tendencija rasta broja pisaca sf teorija o Srbima, što se svakako može posmatrati kao osnovna posledica nedavnih ratova i bujanja šovinističkih teorija u poslednjoj deceniji XX veka.
Piše: mr Milan Čelik
Ljudi iz Čikaga koji dobro poznaju Jovana I. Deretića pričaju da ga znaju još iz doba dok je tamo radio u metalostrugarskoj radionici i pošteno zarađivao svoj hleb. Sve se to kažu izmenilo kad je on pod uticajem pokojne Olge Luković Pjanović zalazio među čikaške Srbe i počeo da tvrdi da je Japan bio srpski zbog planine Fudži Jama. On je to zasnovao na tvrdnji da je jama srpska reč. Nije to bila jedina njegova tvrdnja ali ostavimo to sada.
Od tada, Jovan Deretić šeta kroz supermarket istorije, geografije i lingvistike i sa polica ubacuje u svoju korpu sve što mu se sviđa. On je za Srbe smislio najzdraviju istorijsku dijetu, a Srbi će platiti za cehove njegove potrošačke korpe. I dok on Srbima kuva sledeći obrok, nekima od nas se prevrće u stomaku. Na jelovniku čitamo; Strabon, Serdika, Serbona, Serbinon, Serbota, Serbojka, Serberijam i Sardinija.
Jovan Deretić je spretno lansirao svoju karijeru i počeo da piše knjige srpske istorije koje su trebale da omalovaže, likvidiraju ili u najmanju ruku istisnu svu postojeću srpsku istoriju, milom ili silom. Njegove knjige nisu pisane da se odmeravaju sa postojećom istorijskom naukom nego da je oteraju na lomače i ubace se u školsko gradivo pre nego što javnost shvati kako je to sve zakuvano. On se iz Čikaga vratio u Srbiju sa novim imidžom i novom misijom. Za sada mu se može priznati da je uspeo da baci sumnju na srpsko istorijsko poreklo i zbuni i zavadi Srbe. Često se zanemaruje i činjenica da je Jovan I. Deretić pokušao sve svoje delatnosti da pretvori u političku karijeru i da je to verovatno i bila njegova prvobitna motivacija.
Analizirajući metodologiju Deretićevih teorija, dolazimo do zaključka da su njegove teze u dobroj meri zasnovane na zloupotrebi toponima i lingvistike. To nije slučajno jer se po principu marketinga cilja na određeni segment stanovništva koji nije studirao te i srodne nauke a taj procenat je u Srbiji iznad 90%. Takve projekte bez sumnje dizajnira veća sila od samog Deretića. On se i sam hvalisao da njegove hipoteze podupire i bivši američki ambasador i premijer Izraela Benjamin Netanjahu a nažalost tu je u pravu.
Što se same lingvistike tiče, danas praktično ne postoji ljudska grupacija, narod ili pleme bez svoje azbuke, čak i tamo gde još nije zavladala pismenost. Svaka azbuka u upotrebi odgovara glasovima potrebnim za izgovor određenog jezika. Jedan deo tih glasova je specifičan za dati jezik a drugi deo je šireg karaktera i nalazi se u većini svetkih jezika i azbuka, bilo da je reč o samoglasnicima ili suglasnicima pa čak i nekim slogovima. Mogućnost pretvaranja slova u izgovorljive reči je matematički ograničen na broj slova u azbuci. Čisto iz tog razloga postoji velika verovatnoća da će se ista kombinacija slova tj. iste reči pojaviti i u nekom jeziku širom sveta bez da su lingvistički povezane ili imaju ikakve istorijske veze.
Gde je naučno dokazivo, jezici se svrstavaju u jezičke grupe tako da srpski jezik spada u slovensku jezičku grupu, a slovenska grupa jezika je deo indoevropskih jezika. Ako se jedna reč pojavi u nekom nesrodnom jeziku i piše se na sličan ili isti način, ona se onda dalje analizira po izgovoru i značenju pa se istražuje da li je postojala neka kulturna i antropološka spona ili uticaj koji bi mogli da dokažu da je ta reč istog porekla ili pozajmica. Kad se sve naučne metode uzmu u obzir, tek onda može da se zaključi da veza nije dokaziva i nije verovatna ili u suprotnom da je veza dokazana. Bez svih tih osnovnih naučnih elemenata i samo zbog sličnosti neke reči, ne može se tvrditi da je neki narod ovog ili onog porekla. Onaj ko iz neznanja ne uoči Deretićeve lingvističke podvale, automatski postaje kandidat-žrtva njegovih etnoloških tumačenja. Takvim beskrupuloznim falsifikovanjem akademskih disciplina može da se bavi samo ko ne želi dobro srpskom narodu.
Da bi empirijski prikazao to što gore iznosim, za kratko vreme sam iz rečnika povadio 54 engleske reči koje se pišu potpuno isto kao na srpskom, a po izgovoru i značenju nemaju nikakvu vezu sa tim što bi one značile na srpskom, i to u svakom slučaju. Jedina razlika je naravno u tome što se te engleske reči pišu latinicom. To isto bi moglo da se uradi i sa drugim nama dalekim jezicima, sa nekim manje a sa nekim više uspešno. Evo nekoliko primera. “Oranje“ na holandskom znači pomorandža. Na nemačkom “da“ znači „tu“, a “Bube“ znači „dečak“. “Bald“ na nemačkom znači „uskoro“, a na engleskom „ćelav“. “Bir“ na turskom znači jedan, a na nemačkom “Bier“ znači pivo. Takvi slučajevi postoje i između drugih jezika nezavisno od srpskog. Obratite sada pažnju na ove 54 engleske reči:
Car, ban, beg, brat, sin, drug, rat, gad, sad, sutra, mart, sit, glad, gust, glib,bode, grebe, nit, slog, java, sir, so, bob, dud, mast, but, kit, stoke, mace, slab,male, mane, ram, stare, babe, drag, mile, bile, bale, bane, lice, grub, put, drum,mine, slap, kip, jug, dub, kite, berlin, nag, dupe, sere. (54 primera)*
Ova lista bi bila daleko veća da sam hteo da uzmem u obzir i engleske reči koje se pišu dupliranim slovima pa sam time eliminisao mnoštvo reči sa (ch)č, (sh)š, (ea)i, i niz drugih kao (y)j, ali sam smatrao da je ovo sasvim dovoljno i demonstrativno.
Za one skeptike koji pomisle da je moja konstatacija bila moguća iz prostog razloga što je engleski jezik takođe jedan od indoevropski jezika kao i srpski, evo još jednog dokaza da to nije slučaj. Treba li nam veće kulturno etničke udaljenosti od one afričke i naše srpske? Afrički toponimi predstavljaju jedan neverovatan izazov u razmatranju ove cele teme pa će Deretić ili morati da uključi i Afriku u staru srpsku državnost ili će morati da prizna da je do sada pisao samo gluposti. Najverovatnije će reći da to nije ništa novo jer su Srbi najstariji narod i predhodnik svih naroda, a drugi su svi pali sa Marsa. Na ovoj donjoj listi su samo toponimi i etnonimi sa afričkog kontinenta, ali sam izdvojio samo ono što liči na izraze u srpskom i eventualno ruskom i ništa nije menjano. Ispod te liste je internetski izvor tih toponima i pred štampanje ovog teksta je taj podatak još uvek bio dostupan.
Toponimi u Africi
(Lista afričkih etnonima i toponima)
Arusi – Etiopija
San – Bocvana, Namibija
San – Tanzanija
Ushi – Zambija
Bura – Nigerija
Bata – Nigerija
Barka – Gini Bisau, Gvineja
Bare – Centralno aficka republika
Baka – Sudan, Zaire
Kum – Ujedinjena republika Kameruna
Bele – Liberija
Gola – Liberija
Rega – Zair
Berba – Benin, Togo, Gornja Volta
Bidyola – Gvineja Bisao
Belin – Etiopija
Bogos – Etiopija
Bobo – Gornja Volta, Mali
Bogvi, Bogoui – Obala Slonovače
Booli – Zair
Bor – Sudan
Boran, Borana – Kenija
Manjak – Gini Bisau
Budu – Zair
Buka – Centralnoafrička Republika
Kalenjin – Kenija
Sere – Zair, Kongo, Centralnofrička Republoka
Shala – Togo
Sama – Etiopija
Dima – Etiopija
Djok – Angola, Zair
Koska – Sudan, Čad
Tama – Namibia
Dan – Obala Slonovače, Liberija, Gvineja
Goran – Čad
Kreda – Čad, Nigerija
Delo – Togo, Gana
Esitako – Nigerija
Dietko – Čad, Niger
Digo – Kenija, Tanzanija
Jado – Libija
Dje – Benin, Niger
Soko – Zair
Koni – Kenija
Fala – Čad
Konjara – Sudan
Manja – Centralnoafrička republika, Kongo, Zair, Kamerun
Go – Obala slonovače, Tanzanija
Gora – Liberija, Siera Leone
Gori – Nigerija
Djede – Benin, Nigerija, Etiopija
Hehe – Tanzanija
Luba – Zair
Tera – Nigerija
Hwale – Obala Slonovače
Igala – Nigerija
Igara – Nigerija
Jibana – Kenija
Jibawa – Nigerija
Kaka – Kamerun, Kongo
Kakwa – Uganda, Zair, Sudan
Kilir – Benin
Kola – Kamerun
Kome – Sudan
Koso – Siera Leone
Kosa – Zair
Kosi – Kamerun
Krawi, Krawo – Liberija
Krim – Siera Leone
Krao – Liberija, Obala Slonovače
Kuke – Čad
Kupa – Nigerija
Laka – Čad
Lala – Zambija, Zair
Umiro – Uganda
Bale, Balegu – Zair
Lenje – Zambija
Sakata – Zair
Lete – Gana
Malinke – Gini Bisau
Medje – Zaire
Mekan – Etiopija, Sudan
Moba – Togo, Gana
Morwa – Nigerija
Nama – Nambija
Pade – Liberija
Pare – Tanzanija
Pepel – Gini Bisau
Pere – Kamerun
Ribe – Kenija
Sama – Angola
Samo – Gornja Volta, Mali
So – Nigerija, Čad
Sisala – Gana, Gornja Volta
Soli – Zambija
Subia – Zambija, Namibija, Bocvana
Swaka – Zambija
Tamok – Sudan, Čad
Vera – Centralnoafricka republika
Oro – Sudan
Yamma – Etiopija
Yedina – Čad
Mali – Ime afričke drzave
*The Grosset Webster Dictionary, Charles P. Chadsey & Harold Wentworth–Editors Grosset & Dunlap, Inc. Publishers, New York, 1974
